У класичној грчкој митологији, Сиринкс (Syrinx) је била нимфа, следбеница веома поштоване богиње Артемис, позната по својој чедности. Прогоњена од стране Пана, грчког бога шума, ловаца и пастира, бежала је све до обода реке, где је тражила помоћ од речних нимфи. Оне су јој помогле тако што су је претвориле у једну од речних трски, које су произвеле опојан звук када је фрустрирани бог издахнуо ваздух преко њих. Пан је опчињен звуком који се произвео преко трски посредством његовог даха, посекао трске и од њих направио панову фрулу, коју је по својој вољеној нимфи назвао Сиринкс. На овај начин Сиринкс је убијена, као и Панова љубав која је без трага нестала, али опет поставши део панове фруле, остала је заувек са њим.

Овај грчки мит постао је инспирација многих уметника, који су писали своја оригинална дела где су Пан и Сиринкс заузимали главно место. Прича је постала популарна посебно у 19. веку међу новелистима, песницима, сликарима и филозофима. Као инспирација Сиринкс није заостајао ни код музичара.

Клод Дебиси (Claude Debussy) је 1913. године у свом музичком делу, на сопствени начин описао Панову тугу због изгубљене љубави. Комад је првенствено био писан као пратећа музика за недовршено дело Психа (Psyché) чији је аутор био Габријел Море (Gabriel Mourey).

Код Морис Равела (Maurice Ravel) Сиринкс се такође појављује као лик у балету Дафнис и Клое (Daphnis et Chloé).

Дански композитор Карл Нилсен (Carl Nielsen) је написао комад “Пан и Сиринкс” (“Pan og Syrinx”), Оп. 49, FS 87.

Сиринкс као тема се појављује чак и у рок музици данашњице у више наврата.

Оно на шта ћемо ми посебно обратити пажњу је Сиринкс од Клода Дебисија.

Када је 1913. године написан, комад је имао своје првобитно име "Flûte de Pan". Касније се устаљује име Сиринкс. Сиринкс је прво значајније дело за соло флауту написано после Сонате у а молу од Карл Филип Емануел Баха, која је написана 150 година раније. Трајања је од око 3 минута или краће од тога. Ово дело је прва композиција за соло флауту која је написана за модеран инструмент који је усавшио Бем (Böhm) 1847. године. Сиринкс се сада сматра неизоставним делом флаутистичког репертоара. Многи историчари сматрају да је овај комад имао прекретничку улогу у развоју музике за соло флауту у раном периоду двадесетог века. Неки кажу да је оригинално дело Дебиси писао без тактица и ознака за дах, а да је познати флаутиста Марсел Моис (Marcel Moyse) касније додао ове ознаке и да је у ствари то издање касније постало најштампаније издање.

Композитор је комад посветио флаутисти Луи Флурију (Louis Fleury), ученику Пола Тафанела (Paul Taffanel), а он га је и премијерно извео. Комад је требао да се изводи у временском интервалу између Дебисијевих балета.

Аутор
проф. Ана Самарџић
13. март 2018. године