Иван Муллер, (рус. - И́ван Мю́ллер, нем. Iwan Müller, 3. децембар 1786, Ревел, Русија - 4. фебруар 1854, Бикенберг, Немачка), био је кларинетиста, композитор, проналазач и педагог чијом је заслугом почетком XIX века дошло до великог искорака у развоју кларинета.
Мулер је рођен у Ревалу (садашњем Талину), у гувернерији Естонијa, делу Руске империје. У то вријеме Ревал је био град са снажном балтичком немачком заједницом. Раних биографских података нема, о његовом детињству и раној младости се не зна много. Први доступни подаци говоре да је у Санкт Петербургу, пре него што је имао двадесет година, постао камерни музичар на царском двору. Истовремено, остало је забележено да се већ тада трудио да усаврши кларинет. Шта је младог Мулера покренуло да се бави усавршавањем кларинета?
Док су барокни кларинети - попут природних труба овог периода - и даље били израђени углавном in C и D, у другој половини 18. века дошло је до увођења инструмената in B, Bb, A, Ab и G, тако да је било могуће извођење у различитим тоналитетима док се задржавало богатство за кларинет специфичног колорита, уз стабилнију интонацију.
Међутим, ова пракса је изазвала нове проблеме. Поред чињенице да су кларинетисти морали да поседују неколико инструмената, прелазак између усника различите величине показао се незгодним за амбажуру а промена из инструмента који је већ био загрејан до хладног, ствара нове изазове у погледу интонације.
Међутим, иако је коришћење кларинета у различитим тоналитеима било праћено овим потешкоћама, резултирало је богатством колорита, што су многи музичари ценили. Крајем 18. века инструменти in B, Bb, A, Ab и G су постали стандардни. Кларинет се усталио у симфонијском оркестру, у дувачким и у војним оркестрима. У класичном периоду композитори су почели да се удаљавају од праксе установљене у раним кларинетским концертима, у којима се кларинет користио углавном у горњем регистру, а повећали су употребу шалмајског и средњег регистра (родоначелник овакве праксе је био В. А. Моцарт). У камерној и оркестарској музици постало је посебно популарно извођење разложених акорда у регистру шалмаја као мелодијске пратње.
Такође, од друге половине 18. века полако се појавила нова свест о тонским карактеристикама кларинета. На звук кларинета се све мање гледало као на трубачки моћан, узвишен и светао. Тонске карактеристике кларинета су се први пут почеле користити као идеално средство за изражавање емоција. У свом делу Идеје за Естетику уметности звука (Ideen zur Ästhetik der Tonkunst (1784/85) Chr. Fr. D. Schubart) Шубарт је већ описао тембр кларинета као "слатко", "жудња" и "емоција топљена у љубави".
Мулер је увидео да кларинети конструисани на, за то време, стандардан начин не могу да одговоре надолазећим тонским, техничким, интонативним и изражајним захтевима.
У то време, стандардни кларинет користио је равне месингане плоче покривене меком кожом како би покриле тонске отворе.
Због оваквог техниког решења број дирки је морао бити минималан (нешто пре 1800. године, француз Ж. К. Лефевр (J. X. Lefèvre) патентира шесту а енглез Џејмс Вуд (James Wood) седму дирку), самим тим се на таквом инструменту могло свирати у основном и блиским тоналитетима, све остало је захтевало коришћење јако сложених прстохвата. Како би добио могућност постављања већег броја дирки Милер уводи ужљебљене тонске отворе:
Следеће Мулерово решење било је пуњено јастуче, првобитно направљено од филца обложеног кожом:
Ови јастучићи би пресовањем попримили облик ужљебљеног тонског отвора:
Систем опруга је, обезбеђујући поуздан рад механизма, омогућавао да ови јастучићи довољно чврсто затварају тонске отворе, побољшавајући звучност и интонацију. Распоред тринаест дирки је постављен тако да је омогућио извођење у свим тоналитетима на једном инструменту, а и први пут се хроматска скала могла на кларинету изводити са лакоћом. Фиксирао је положај палца десне руке (енг.- Thumb rest), познат је као проналазач металне лигатуре, која је и данас у широкој употреби, не само на кларинету, а такође, веома битно, промовисао је свирање са трском на доњој усни (првобитна извођачка пракса је била са трском на горњој усни).
Тако настаје Мулеров "clarinette omnitonique", постављајући прекретницу за савремену механику кларинета.
Мулер се 1809. преселио у Париз, добио богатог покровитеља у лику банкара М. П. Петија (Marie-Pierre Petit), и започео масовну производњу кларинета по сопственој спецификацији.
Мулеров кларинет, проиведен 1844. године у Паризу.
Године 1812., Мулер је представио свој нови кларинет са 13 дирки са Паришком конзерваторијуму али је наишао на хладан пријем. Наводно, као главни недостатак је наведен недостатак богатства колорита (сетимо се главне предности традиционалне употребе инструмента in B, Bb, A, Ab и G). Интересантно је споменути да је кључна особа у комисији која је дала мишљење о Мулеровом кларинету био Ж. К. Лефевр (J. X. Lefèvre), истакнути кларинетиста и педагог тог времена, онај исти који је дао свој допринос у развоју традиционалног кларинета, у чијем је звуку толико уживао.
Након тога, око 1820. године, Мулер се посветио концертним турнејама на којима је промовисао свој "clarinette omnitonique". Нови инструмент је отворио потпуно нове техничке могућности за извођаче, а како је његов промотер један од највећих музичких интерпретатора свог времена јасно је зашто су Мулерови концерти привукли пажњу и дивљење у престоницама Европе деценијама.
Мулер није био само изузетан музички интерпретатор - био је и плодан композитор. Његово наслеђе обухвата шест концерта за кларинет, два квартета за кларинет, виолину, виолу и виолончело, бројне кратке комаде за кларинет и клавир и велики број других дела компонованих за разне ансамбле. Такође, оставио нам је дивну инструктивну литераруру, прелепе и изузетно корисне студије и етиде.
На жалост, касније, његов опус је у великој мери заборављен и још увијек чека на поновно откриће које итекако заслужује. Јер, поред свог изузетног доприноса у развоју кларинета, у исто време, за мене лично, Иван Мулер је изузетно значајан као композитор.
Као илустрацију послушајте предивни I став - Allegro, Квартета квартета за кларинет, виолину, виолу и виолончело бр. 1 Ивана Мулера, у сјајном извођењу уметника из Естоније: https://youtu.be/9CO1Tjp4KG4
Дело на изврстан начин демонстрира карактеристике новог кларинета а истовремено је одличан музички документ свог времена. Компонован је вероватно око 1820. и репрезентативна је слика музичких укуса своје ере.
Овај чланак је посвећен сећању на изузетно активног и плодног прегаоца на пољу кларинетске уметности и једини је такве врсте написан и објављен на српском језику. Од кларинетиста из Србије, велико Вам хвала господине Мулер!
Аутор
мр Горан Стојановић
18. 03. 2018.
Copyright © 2017-2020. - УМПС "Виваче"
Аутор дизајна и програмског кода је Марко Живановић - markoziv@neobee.net